Ajde, pristala sam napisati par rijeÄi o nastupu na ovogodiÅ¡njem Forrest Gumpu, kao pobjednica. Ovakve stvari inaÄe ne volim…
I bilo bi mi draže da su druge dvije cure, koje su mi bile jako blizu i po meni također pobjednice, štogod napisale.
Ali dobro…
Evo poÄinjem… Tih par rijeÄi se na kraju pretvorilo u roman pa…upozoravam na vrijeme 
Sve lipo Å¡to sam doživila toga dana u Maksimiru ostalo je zapisano je u mome srcu za cijeli život, a vjerujem i u srcima svih sudionika Forresta. Jer to je neÅ¡to puno viÅ¡e od same trke, zapravo po meni to i nije trka, već borba sa…svime…a na kraju ipak najviÅ¡e sa samim sobom, sa svojom glavom… I kao Å¡to je Janko rekao, svaki pravi trkaÄ Ä‡e jednom trÄati Forrest Gump. Jer tu se ruÅ¡e ‘osobni zidovi’, pomiÄu granice…
Pa sada… ReÄeno mi je da krenem od poÄetka, meni se ne da priÄati o mojim trkaÄim poÄecima… JoÅ¡ uvijek sam relativno ‘friÅ¡ka’ u svemu tome pa … tri toÄkice…
Zarazila sam se Forrestom Äitajući o Veronikinom nastupu na Forrest Gumpu 2009. kada je bila ukupna pobjednica sa pretrÄanih 125,2 km! Zaista sam joj se divila i divim i dalje joÅ¡ mnogo viÅ¡e, i oÄito je ona bila pokretaÄ svima nama koji smo se pojavili ove godine u Maksimiru… Meni sigurno je. Hvala Veronika!
Nekima se ultre Äine ludastima, a ultraÅ¡i Äudacima, neki to ne mogu shvatiti… I meni se Äinilo vanzemaljski, ali me oduvijek privlaÄilo neÅ¡to pomalo neobiÄno i rijetko, rekla bih i sama ludasto 
. Znala sam da se moji kući neće složiti, a i razumim ih, normalno je da se brinu. Ali ipak, ostala sam pri svome da ću jednoga dana trÄati taj Forrest Gump!
Kako Balašević kaže (ja ga obožavam, pa sorry ako kome smeta):
“…Zapravo, od malena sam osjetio da u sebi nosim neku svoju pjesmu kao neku novu boju koju nitko ne zna i koju ne možeÅ¡ objasniti onima koji znaju samo crvenu, plavu i žutu…”
Nisam dugo Äekala. Prije pola godine kada sam zalijeÄila koliko-toliko svoju ozljedicu kuka, zamolila sam trenera Janka da mi pomogne. Bile su to moje prve prave pripreme ili zimska baza i zapravo sam tek tada vidila Å¡to su pravi treninzi. Puno novosti u mom treniranju kao dionice, fartlek, tempo trening… Dotada sam radila samo nekakav dugaÄki ‘jogging’, za svoj guÅ¡t.
Osim Å¡to sam se popravila, joÅ¡ sam viÅ¡e zavolila trÄanje. Koliko god mi je zadnjih pola godine bilo teÅ¡ko, jer sam imala položiti sve ispite do kraja na faksu, toliko sam uživala u treninzima i nastojala Å¡to bolje odraditi.
Imala sam nekoliko trka na proljeće, najdraža – Grebbening ultra na Mosoru, gdje sam stvarno uživala, dobro se zabavila, upoznala divne ljude i na kraju postigla i dobar rezultat. To je bio moj prvi susret sa trekingom, i zaljubila sam se ‘na prvi pogled’ u to divno lutanje po planini
Imala sam joÅ¡ 2 dobra polumaratona koji su mi dali vjeru u sebe, a posebno u mome Splitu kada mi je i sestra blizanka trÄala, a moji najdraži navijali … Bila sam toliko sretna Å¡to su svi doÅ¡li gledati, da sam umjesto laganije trke istrÄala PB. I ne osjećajući da trÄim tako brzo.
…
Vikend poslije – FG! U Zagreb sam iÅ¡la u petak. Trka je bila u subotu. Svojima kući sam rekla da idem trÄati Å¡tafetu. Ali, nekako sam imala osjećaj da su me skužili da lažem. Posebno sam želila istrÄati dobro jer mi je mama dan prije puta kupila slatku majicu za trÄanje u kojoj sam i nastupila. Rekla sam joj da ne brine, bude sve OK.
6h drndanja do ZG u prepunom busu… Pa, popodnevno lutanje po gradu jer je prijatelj bio na sastanku do kasno naveÄer, pa palaÄinke s Lino Ladom u ponoć, malo ćakule, pod tuÅ¡ i na spavanje. Ni oka sklopila nisam zbog straha da ne prespavam trku, ali bitno da je Janko ujutro pitao svih ‘Jeste se naspavali?’ – ‘Pa naravno’, odgovorila sam.
Kako nisam imala pratnju, a niti poznavala baÅ¡ puno ljudi, Martina Bezek me pozvala da doÄ‘em u njezin tim, oni su mi Äuvali stvari i hvala im puno!
Trka je poÄela u 9h… TrÄali smo krugove od 3.5km, staza nije bila baÅ¡ ravna kao Å¡to sam zamiÅ¡ljala da će biti, i znala sam da će mi se male uzbrdice-nizbrdice nakon nekog vremena, kada se noge već umore, Äiniti jako velikima i teÅ¡kima. Bio mi je cilj pratiti Veroniku pa koliko uspijem…
IspoÄetka sam i krenula rezervirano, kao i Veronika i Martina, ali uskoro sam ipak malo potegla, trÄala sa jednim Slovencem neko vrijeme, i bilo je ugodno, priÄao mi je o svojim trkama, o poznatom slovenskom ultramaratoncu (e sada sam već zaboravila ime, ja ribica … Poslije sam se odvojila od njega, jer je Äesto stajao, djevojka mu je bila u pratnji. A meni nije baÅ¡ najbolje odgovaralo stajati kada i on, tako da sam nastavila svojim ritmom.
Kako nisam imala pratnju, Janko i Å umski ÄŒovjek su mi uskakali tu i tamo i pitali je li Å¡togod treba. Kao i Žana, svima na usluzi… U startnoj ravnini bilo je svega za piti i jesti. Meni se već od samog poÄetka mućkalo u trbuhu, ali sam odluÄila neko vrijeme trpiti pa poslije tek ‘na wc’. To ‘poslije’ se svelo na ‘nikada’.
U prvoj trećini trke sam se nekako prelako odvojila od Veronike i Martine za cijeli krug, pa krug ipo… ali sam kontala da neću do kraja izgurati. MeÄ‘utim, iÅ¡lo je i dalje sve ok, pa sam Äak u jednom trenu mislila da možda mogu ići i bolje nego Å¡to sam istrÄala, ali na kraju tih 130km mi je neÅ¡to Å¡to dotada ni sanjati nisam mogla.
Nakon svakog kruga sam stajala puno piti (bilo je jako vruće) i povremeno uzimala voće, Äokoladice i kekse, te polijevala listove vodom (tako su se i Äarape i patike natopile – Å¡ljap Å¡ljap)… Stvorilo se blato, a patike su do kraja trke postale potpuno smeÄ‘e . To mi i nije bilo baÅ¡ najpametnije, bravo ja!
Neko vrijeme bih trÄala sa mobitelom, priÄajući na njega i odgovarajući na poruke bilo mi je zabavnije, krugovi su prolazili brže. Tako sam navikla raditi i dužine na treningu.
Veliki dio trke smo Veronika, Martina i ja održavale isti razmak, a Å¡tafete su se izmjenjivale, Å¡tafetari ‘letili’, sama sebi sam se pored njih Äinila sporom.
Oko 6 popodne mi se već poÄelo spavati. Ta zadnja 3h su mi bila najgora. Noge su bile joÅ¡ ok, ali mi se toliko toga nakupilo u trbuhu, velika muÄnina, 2 put sam povraćala. Na wc nisam želila ići jer tko bi me poslije opet pokrenuo. Samo sam Äekala da uÄ‘emo u taj zadnji sat, i tada mi je bilo svejedno. Osjećala sam slabost od bolova u trbuhu ali sam odluÄila do kraja odraditi trku makar puzala.
Zadnjih pola sata se trÄalo manje krugove, već je bio pao debeli mrak, i Veronika i Martina su najednom podivljale, kao da dotada nisu uopće trÄale – svaka Äast. E, meni i nije baÅ¡ tako lako iÅ¡lo, jedva sam Äekala da zavrÅ¡i, i da ispraznim svoj tada već ‘trudniÄki’ trbuÅ¡Äić. Predzadnji krug sam uspila napokon i pasti, nakon cijelog dana trÄanja. Naravno, nisam uzela lampu koju mi je Janko nudio, bio mrak, popustila koncentracija i zavrÅ¡ila na trenutak na podu…. NiÅ¡ta straÅ¡no, mada nije ni tako lako pasti nakon skoro 12h trÄanja. Srećom joÅ¡ sam trÄala samo 1 krug inaÄe tko zna koliko bih joÅ¡ puta ‘otresla’
Tih zadnjih pola sata su bili najljepÅ¡i dio trke, svi su navijali, bodrili, svatko je svakome pomagao, trkaÄi su se meÄ‘usobno podupirali, neÅ¡to prekrasno… i žao mi je upravo zbog toga Å¡to taj dio trke nisam istrÄala malo ‘energiÄnije’. Martina i Veronika su mi se tad već bile dosta približile u odnosu na distancu 3h prije kraja. One su zadnju Äetvrtinu trke odradile bolje od mene. I ne bi mi bilo žao ni da su me i prestigle, dapaÄe, bila bih jednako sretna, sve tri smo zapravo pobjednice! Bravo i ostalim curama koje su preÅ¡le stotku, a Hrvoju posebne Äestitke…Nisam ga skoro ni spomenula, a Å¡to ću ga i spominjati, kada je vanserijski . Kao avion je…
Ma, svim sudionicima najveće Äestitke! Treba imati srca za izgurati do kraja ovako neÅ¡to, zapravo prijaviti se uopće na ovako neÅ¡to. Na kraju krajeva, tu rezultati nisu toliko ni bitni, bitan je žar koji svi trkaÄi nose u sebi…
Drago mi je da sam sudjelovala, i nikada neću zaboraviti ovaj dan. Hvala veliko svima, organizatorima, sudionicima, navijaÄima, pomagaÄima… I mojoj familiji, sekama i momku kojemu se divim kako joÅ¡ uvijek izdržava sa mnom ovako… zvrkastom …A posebno Janku koji me ‘vratio u život’ i pokazao da mogu neÅ¡to Å¡to nisam mogla ni sanjati, i zbog koga sam joÅ¡ viÅ¡e zavolila trÄanje…
Nadam se da se vidimo dogodine… i da ćemo privući joÅ¡ mnogo zaljubljenika u trÄanje! A ja ću pokuÅ¡ati dovući Å¡to viÅ¡e mojih Splićana.
Eto ga, sorry ako sam upilala… nabacala sam prvo Å¡to mi je palo na pamet jer nemam puno strpljenja sa pisanjem ‘eseja’
Ekipa, Äekamo vas dogodine…
Lipi pozdrav!
Comments (0) 
Themocracy